Након вишедневне посјете Израелу, Радојичић је рекао да постоји велики неискориштени потенцијал за сарадњу и да се с обзиром на реално пријатељство може очекивати да ти односи буду настављени и резултују конкретним пословима.
„Из свих контаката произашла је цијела листа могућих даљих акција који ће се у наредном периоду разрађивати и настављати у наредној посјети људи из Израела, коју очекујемо почетком априла“, рекао је Радојичић.
Јесте ли задовољни посјетом Израелу и шта је конкретно договорено?
Изузетно сам задовољан. Разговарали смо са премијером Израела, министром туризма, грађевинарства и замјеником министра иностраних послова који обавља послове министра, затим са низом пословних људи, директора фирми, представника банака, градоначелницима итд. Двјема њиховим банкама представљени су приоритети развоја града, а са најмање три компаније успоставили смо контакте око пројекта модернизације неких комуналних услуга у Бањалуци за шта су они изразили интерес. Тражили смо партнера и за инвестицију која је нама важна, а ради се о системима централног гријања. Ми смо тражили простора за нашу грађевинску оперативу и преко Градске управе контактираћемо оне који су квалитетни извођачи одавде да ли имају и колико интереса да аплицирају. Разговарали смо о туризму и ту постоји потпуно неоткривен потенцијал. Кључ тог проблема је авионски саобраћај.
Може ли град утицати на тај саобраћај с обзиром на то да нема практично никаквих надлежности?
Аеродром се само зове Бањалука, аеродром је на територији друге општине и у надлежности је Републике и немамо апсолутно никакве везе са аеродромом осим што смо заинтересовани да он ради. Туриста неће да дође на аеродром који је удаљен 300 километара, а онда да се мора возити неколико сати аутобусом. Већ за идућу седмицу договорали смо покушаје неких разговора поново везаних за авио-саобраћај.
Делегација града Модина треба да дође у Бањалуку. За шта су конкретно заинтересовани?
Град Модин је ушао у систем тзв. паметних градова и могу бити заинтересовани са наше стране за образовну сарадњу, индустријску сарадњу и ми смо понудили људима пословне контакте. Бањалука има добар географски положај и уколико неко хоће да ради у југоисточној Европи из Бањалуке, може да ради и покрије тржиште више земаља. Понудили смо и Министарству вањских послова и Модину да размисле о отварању формалних представништава у Бањалуци гдје бисмо ми понудили све логистичке ресурсе.
На челу града сте више од два мјесеца. Како бисте оцијенили стање и да ли све иде онако како сте планирали?
Свакодневни камен око ногу су један или два велика проблема због којих трошимо изузетно пуно времена и који се не рјешавају систематски, већ сезонски. То је фамозна градска „Топлана“ и проблем централног гријања и још два мања, један је ЗИБЛ, који је у колапсу и стално се налази на граници банкрота. Идуће седмице настављамо разговоре да видмо да ли та фирма може да се спаси и на који начин. У неколико локалних јавних предузећа постоји доста проблема, а у Центру за село смо ушли у реорганизацију и сљедеће предузеће за реорганизацију или чак укидање је Раднички универзитет. Проблем који се појавио је и проблем падавина и поприлично смо средстава потрошили, а то ће се осјетити у градском буџету.
У уторак је сједница Скупштине града. Најавили сте два могућа рјешења за „Топлану“. Која су то рјешења?
Ову сезону смо већ прежалили. Она је таква каква је, главобољна, критична, а и сада постоји реална опасност да након 20. фебруара престане гријање у Бањалуци.
Може ли то ријешити 3,5 милиона КМ које тражите?
Зависи од пуно фактора. Први фактор су паре и „Топлана“ нема нити једне марке да набави гориво. Град се већ пуно изложио годинама дајући гаранције и обезбјеђујући средства и позајмице. Други проблем је ко хоће да испоручује јер због тако великих дугова ниједна банка више неће да прати „Топлану“. Постоји један уговор са испоручиоцем који неће одгођено плаћање и чим нема директног плаћања, он неће да испоручује мазут. Чак и ако нађете некога ко има мазут да да позајмицу и слично, опет је проблем плаћање јер нико неће да кредитира „Топлану“. На сједници Скупштине града у уторак је не само информација о текућој сезони и проблемима, већ покушај да рјешавамо и наредне сезоне. Ако до прољећа не донесемо нека системска рјешења, идућа сезона ће бити још гора, а ја тешко могу замислити гору.
Били су разговори са ЕБРД-ом, о колико се ту новца заправо ради?
Ради се о огромним кредитима.
Може ли град то преузети на себе?
Ја сам скептичан. „Топлана“ је већ дужна између 80 милиона и 85 милиона, зависно да ли рачунате ову гаранцију града или не, јер од пет милиона повучено је милион и по. ЕБРД је радио читаву студију, пројекат новог постројења и инвестиције, али у суштини оно што они нуде је кредит и задња варијанта, односно предзадња је била у износу од 35 милиона КМ. То је за „Топлану“ са 85 милиона КМ дуга превелико оптерећење чак и са гаранцијама града. Град је сада са својим гаранцијама изложен око 25 милиона само према „Топлани“. Нови кредит од ЕБРД-а би значио гаранцију града, што би значило да се ми са нашим буџетом само према „Топлани“ изложимо са 60 милиона КМ, што је ствар да један јавни субјект вуче читав јавни сектор у граду у бунар. Како вријеме одмиче и како су одмицали разговори са ЕБРД-ом, та варијанта је што се моје одлуке тиче све мање вјероватна јер се ради о превеликом задужењу.
А које би било друго рјешење?
Друге варијанте су или да град сам инвестира, што би значило нека парцијална кредитна задужења или робне кредите или да се улази у закуп, концесију или партнерство са другим партнерима, а подразумијева аранжмане на најмање 20 година.
Најавили сте реструктурисање дуга од 75 милиона КМ. Докле се стигло с тим?
Конципиран је тендер који ће бити међународни и биће објављен већ почетком фебруара, а који ће трајати најмање 45 или 60 дана. Ићи ћемо на укупан дуг од 75 милиона КМ и у ових мјесец дана искористили смо вријеме да информишемо на све четири стране свијета наш план. Очекујем да то буде успјешно и да ми добијемо кредибилне субјекте који су се пријавили и који могу да изнесу овај посао. Објективан проблем који се појављује са страним банкама које нису присутне на нашим тржишту је лош рејтинг БиХ.
Колико би реструктурисање дуга растеретило буџет?
Од пет до десет милиона, зависи од камате која се успије добити на тендеру. Отплата ове године је на нивоу 22 милиона КМ и ако од тога ослободите пет до десет милиона, то можете уложити у приоритете, проширење индустријских зона, субвенције, инфраструктуру.
Због проблема са Правобранилаштвом, писали сте министру правде. Какву реакцију очекујете?
Чување градске имовине је као да чувате кокошињац око којег кружи неколико лисица и док ви сачувате двије кокоши, неко је однио трећу. Писао сам министру правде и очекујем шта ће он предузети. Влада има надлежност да уреди сектор Правобранилаштва и она је први ниво одговорности.
Колико има тих „лисица“?
„Лисица“ има пуно. Невјероватан је недостатак елементарног патриотизма. Није само ријеч о тајкунима, већ појединачно и грађанима који на различите начине покушавају да узму имовину вадећи папире од прије сто година, водећи спорове о свему и свачему, покушавају отети пословне просторе на најневјероватније начине. Заједница етажних власника, која није правно лице, вам укњижи и прода пословни простор у својој згради. Количина и врста напада су толико разноврсни и маштовити у отимању пословних простора, земљишта, објеката да је то борба са вјетрењачама у којој би нам требала далеко већа подршка друштвене заједнице.
На Видовдан 2018. централни споменик?
Да ли је са инвеститором договорено измјештање тржног центра који се прави у центру града?
То је још само приједлог и мислим да морамо постићи договор. Оно је лоша локација прије свега због приступа, а саобраћајнице око шопинг центра се не могу мијењати и мислим да бисмо имали колапс. Та локација је најбоља локација за централни споменик о којем се води дебата већ годинама и уколико се постигне договор са инвеститором, већ идуће године за Видовдан могли бисмо да га имамо.
На том дијелу добили бисмо парковску цјелину која би по дубини ишла до споменика бана Милосављевића и било би мјеста за, рецимо, још један објекат културе на том потезу јер од „паркића“ до локације гдје граде шопинг мора се посматрати као једна цјелина и може се направити архитектонски фантастично рјешење.