Каран сматра да је циљ тога с једне стране легитимизација неуставних, нелегитимних и нелегалних измјена Устава БиХ посљедњих 25 година, а с друге стране даље урушавање постојећих уставних односа и надлежности ентитета, посебно Републике Српске, те јачања заједничког нивоа.

– Неке поставке да је уставним промјенама потребно од идеалног створити реалан амбијент нису ништа друго него добро срочена варка: управо садашњи уставни оквир јесте реалност, реалног друштва и друштвених односа – навео је Каран у ауторском тексту за Глас Српске.

Каран је подсјетио да се демократизација БиХ показала као изузетно тежак задатак, с обзиром на то да су га пратили баласти комплексних постконфликтних тешкоћа, као и дубоке историјске разлике.

– БиХ са свим својим потешкоћама створеним на основу вјерских, националних и историјских разлика мора остварити правилну равнотежу демократске заштите индивидуалних права и слобода и с друге стране права ентитета и конститутивних народа – сматра Каран.

Он је навео да због тога, уставна структура, у случају евентуалних уставних промјена, треба да задржи основне карактеристике заштите конститутивних народа и грађана као основе бића заједничке заједнице, што би било од веће користи за будућност БиХ од било каквих великих нереалних, подарених „демократских“ рјешења, посебно западног типа, какав је овај.

Према Карановим ријечима, фактичка промјена Устава у правцу његове примјене која је на сцени од његовог настанка, прилагођавања и стварања реалне федерације у сукобу је са реалним друштвеним односима на којима почива, што узрокује недостатак накнадне легитимације од народа и грађана који живе у БиХ.

– Резултат је с једне стране буђења националне свијести /о угрожености/ и с друге стране, наметања „легитимитета“ од представника „међународне заједнице“ и високог представника који имају овлаштење да дају тумачење неодређености Устава, а уз препознатљиву генерализацију /глобалистичко-денационалног приступа/ – истакао је Каран.

Он је додао да се Устав БиХ фактички мијењао и самим тумачењем уставних норми, чак и од Уставног суда БиХ. Легитимна политичка реакција противника оваквог понашања, наводи Каран, манифестовала се „тражењем“ елемената конфедерализма или класичног федерализма, посебно у ставу да су ентитети, у ствари, двије државе са ограниченим суверенитетом, које имају два различита политичка, правна и економска система, унутрашњу сувереност, границе, територијални интегритет, војску, полицију и друге институције које имају све самосталне и суверене нације – државе у свијету.

– Конфедералне елементе додатно појачава чињеница да је БиХ као нова држава основана на међународном праву, а не на државном, из чега се опет да закључити да је таква државна творевина нетипична федерација, чак конфедерација или унија, односно заједница држава – нагласио је Каран.

Каран је додао да се тако може рећи да су унутрашње политичке конфронтације протеклих година у свјетлу „борбе“ унитарних и конфедералних претензија, што и није специфичност само БиХ, док начин на који се ти процеси одвијају, временски проток и неизвјесна будућност јесу спецификум.

Каран тврди да уставом који је у првом реду водио рачуна о протеклим конфликтима и резултатима тих конфликата, а мање за циљ имао потпуно спровођење стандарда који важе код изградње демократске правне државе, нико није задовољан, али да не треба заборавити да се држава не гради чистим мијењањем устава, већ његовом промјеном и активним радом институција.

– У протеклом периоду у недостатку заједничког става су под притиском представника међународне заједнице извршене одређене неуставне измјене и допуне дејтонског уставног уређења БиХ, али се и данас може рећи да унутар БиХ не постоји јасна политичка воља и сагласност за доношење новог устава, као демократске воље народа и грађана – навео је Каран.

Каран сматра да је повод овог јавног наступа „кукавичије јаје“ у свјетлу ЕУ интеграција.

Република Српска, истакао је Каран, континуирано наглашава и показује своју чврсту опредијељеност за европске интеграције и Дејтонски споразум и увјерена је да у томе нема контрадикције.

– Исто тако, ни улазак у европске интеграције не може и не смије бити повод да се иде на уставна рјешења која су супротна бићу државе, која би нарушила унутрашњи баланс заснован на етно-ентитетском основу, колективним правима и равноправности конститутивних народа и грађана – поручио је Каран.