Предсједник Републике Српске Милорад Додик оцијенио је да ниједна држава нема право да интервенише у унутрашње или спољне послове неке друге државе, као и да су не само оружана интервенција већ и сваки други облик мијешања или свака друга пријетња, уперени против личности, државе или против њених политичких, економских и културних елемената, супротни међународном праву.

– Ниједна држава не може да примијени нити да подржи употребу мјера економске, политичке или сваке друге природе како би присилила неку другу државу да јој се потчини у вршењу њених суверених права или да добије од ње користи било које врсте. Употреба силе у циљу лишавања народа њиховог националног идентитета представља кршење њихових неотуђивих права и принципа интервенције – навео је Додик у ауторском тексту за лист Политика.

Додао је да Повеља УН не дијели народе на мале и велике, нити државе на мале и велике, као и да су једнакост, равноправност и поштовање суверености сваке државе општа начела међународног права.

– Ниједна држава (САД, Велика Британија, Њемачка..) или група држава (ПИК и његов управни одбор као самозвано и самоизабрано тијело самоизабраних земаља без основа у Дејтонском споразуму) нема право да интервенише, непосредно или посредно (поједини западни амбасадори у Сарајеву, високи представник и ОХР, стране судије у Уставном суду БиХ, Тужилаштво и Суд БиХ као вануставно правосуђе, по муслиманском окупаторском правилу – кадија те тужи, кадија ти суди), из било ког разлога (због легитимних захтјева Републике Српске за досљедно поштовање Дејтонског споразума онако како је потписан; због непоштовања нелегалног и нелегитимног Кристијана Шмита и његових терористичких одлука) – рекао је Додик.

Као разлоге позивања на самосталност Републике Српске навео је кршење Дејтонског споразума од стране страних држава и њихових представника, што, према његовим ријечима, обичних – Марфија, што специјалних – Ескобара, О’Брајена, Пича, Зарацина, затим прегласавања српских судија у Уставном суду БиХ и селективну правду у суђењима за ратне злочине и ослобађање муслиманских команданата – Насера Орића и других, али и прогон готово свих припадника Војске Републике Српске.

– Према томе, не само оружана интервенција већ и сваки други облик мијешања или свака друга пријетња, уперени против личности (санкције њему, српском члану Предсједништва БиХ Жељки Цвијановић, предсједнику НСРС Ненаду Стевандићу и другима; монтирани судски процеси на основу наметнутих закона Петрича, Ешдауна, Инцка, а поготово Кристијана Шмита), државе или против њених политичких, економских и културних елемената (рушење сајтова органа Републике Српске, заустављање пројеката и средстава по основу већ испуњених реформи и циљева ЕУ), супротни су међународном праву – навео је Додик.

Додао је и да ниједна држава не може да примијени ни да подржи употребу мјера економске, политичке или сваке друге природе како би присилила неку другу државу да јој се потчини у вршењу њених суверених права или да добије од ње користи било које врсте.

– Употреба силе у циљу лишавања народа њиховог националног идентитета (забрана 9. јануара као Дана Републике, химне Боже правде и грба Републике Српске), представља кршење његових неотуђивих права и принципа неинтервенције – истакао је он.

Принцип број 5. из Декларације од 24. октобра 1970. године – о равноправности и самоопредјељењу народа, према његовим ријечима, разрада је онога што пише у Повељи УН и међународним пактовима који су саставни дио Устава БиХ.

– У Декларацији пише: „Сви народи имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мијешања и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава („Босна и Херцеговина“, Србија, Хрватска, САД, Русија, Њемачка, Британија итд.) дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље – навео је он.

Имајући у виду да, према ријечима Додика, подвргавање народа страном потчињавању (О’Брајену, Кристијану Шмиту, Мајклу Марфију, Јохану Сатлеру и другим сарајевским амбасадама) доминацији или експлоатацији, представља кршење поменутог начела, као и одрицање основних људских права (суђење по наметнутим одлукама странаца, а не по законима БиХ) у супротности је са Повељом УН.

– Сви народи имају право да одреде свој политички статус, потпуно слободни и без страног мијешања и да наставе свој привредни, друштвени и културни развој, а свака је држава дужна да поштује ово право сагласно одредбама Повеље. Имајући у виду да подвргавање народа страном потчињавању, доминацији или експлоатацији, представља кршење овог начела, као и одрицање основних људских права и у супротности је са Повељом УН – додао је он.

Када је у питању самоопредјељење народа, Додик подсјећа да у принципу број 5. пише да стварање суверене и независне државе, слободно удруживање или интеграција са неким независним државама или успостављање било ког другог политичког поретка који је један народ слободно одабрао, представља за тај народ начин његовог права на самоопредјељење.

– Свака је држава дужна да се уздржи од прибјегавања свим принудним мјерама којима би се народи, поменути у формулацији овог начела, лишавали свог права на самоопредјељење, слободе и независности. Када дјелују против и супротстављају се таквим принудним мјерама у вршењу свог права на самоопредјељење, ови су народи овлашћени да траже и примају помоћ, сагласно са циљевима и принципима Повеље Уједињених нација – закључио је он.