У свим могућим варијантама, у наставку егзистенције Дејтонског устава или његовог евентуалног стављања ван снаге, Република Српска има капацитет да заштити народ, она има државотворну снагу и легитимно право да постоји у државном уређењу које сама одреди, као што то имају и други народи у БиХ, истакао је професор уставног права Синиша Каран.
– Република Српска и њени грађани немају намјеру да одустану у борби за очување Републике Српске, стога ћемо повести озбиљан и аргументован разговор о судбини Дејтона – поручио је Каран у колумни за Срну, истичући да је БиХ једина земља на свијету која може ићи напријед корацима у назад.
Колумну професора Карана преносимо у цијелости:
Дејтонски споразум 1995. године је представљао одраз реалних друштвених односа и околности. Споразум јесте донио мир, али и концепт уставног уређења новоформиране заједнице заснован на односима три конститутивна народа и два ентитета кроз успостављен баланс друштвених односа, равноправности, паритета и консензуса као гаранције суверенитета сваког од носилаца – конститутивног народа и ентитета, те федерални облик државног уређења као једини могући облик артикулације и конституционализације државне власти који омогућава реализацију тих принципа.
Међутим, одмах након доношења Дејтонског споразума, Бошњаци, сматрајући га неуспјешним, јер им није омогућио постизање њихових циљева, а уз помоћ дијела међународне заједнице, прво преко високог представника, а касније и Уставног суда БиХ, ушли су у фазу разградње, посебно Устава БиХ, без његове формалне промјене.
Дакле, још од самог успостављања Дејтона траје процес да се неуставним и незаконитим путем нарушавају принципи и баланси мултиетничког, федералног, сложеног друштва у правцу насилне, вјештачке, унитарнограђанске промјене природе облика државног уређења БиХ, и то је разлог што је она данас потпуно неуравнотежена и ишчашена.
Врхунац растакања Дејтона, а посебно Дејтонског устава, бесмислен је правосудни процес против предсједника Републике Српске, мада је „бесмислен“ наивна ријеч. Историјски моменат у којем измишљени и наметнути Тужилаштво и Суд БиХ, поступајући по нелегалном закону, проводе неправедан поступак против предсједника Републике, а због одлука непостојећег високог представника, заиста је пресудан.
Овом правосудном лакрдијом странци и Бошњаци унитаристи заправо желе одредити судбину Републике Српске. Међутим, можда управо овим процесом одреде даљу судбину Дејтонског мировног споразума, са нагласком на његов Анекс 4.
Кључно је да разјаснимо да нису све федералне државе мулитинационалне, али је свака мултинационална држава федерална. Принципи на основу којих су три зараћене стране, ипак, пристале да живе скупа били су гаранције да ће сваки народ моћи наставити своје битисање у слободи, равноправности, еманципацији својих културних, етичких, језичких, духовних, религијских и историјских вриједности.
Нажалост, високи представници као угњетавачи институција и окупатори овлаштења кроз године неправог рада претворили су се и у уставотворце и у законодавце, а БиХ је са њима постала несуверена, неефикасна, квазидржава и протекторат модерног доба.
Само отјеловљење вишедеценијског поткопавања Анекса 4 Дејтонског мировног споразума је управо појава Кристијана Шмита који, лажно се представљајући као високи представник, на сваком кораку крши Дејтонски устав и све тековине заједничког живљења у БиХ које су достигла три конститутивна народа кроз заједничке институције.
Одлучујући је тренутак да почнемо активно промишљати о кретању Устава БиХ, треба ли га просто наставити примјењивати, мијењати у одређеном обиму, или треба да процесе усмјеримо уназад, све до самосталне Републике Српске.
Када говоримо о варијантама Дејтонског мировног споразума, морамо разјаснити да су одређене „силе“ годинама покушавале да укину Дејтон и спакују га у нови, такозвани Дејтон 2, у који би упаковале све неправе одлуке које су високи представници и Уставни суд БиХ континуирано доносили. Овакве иниијативе, као и раније, одлучно одбацујемо.
Грдно се варају они који мисле да ће распакивањем Дејтона остварити своје злураде циљеве. Управо супротно. Исти ти само ризикују да угрозе достигнути ниво развоја Споразума, те враћају комплетан процес на почетак
У погледу анализе куда иде Дејтонски устав треба да сагледамо и статус Хрвата у Федерацији БиХ. Јасно је да Хрвати никада нису били задовољни Дејтонским мировним споразумом, али њихову позицију претходно је одредио Вашингтонски споразумом
Хрвати нису хтјели овакву БиХ, а референдумско питање требало је да гласи „Да ли сте за БиХ независну и међународну признату државу са три националне конситутутивне јединице?“.
Веома је битно истаћи да је Вашингтонски споразум садржавао и „Оквирни споразум о успостављању конфедерације између Републике Хрватске и Федерације БиХ“, и то је недвосмислена потврда чињенице да је БиХ конфедерација, те јасан доказ о самосталности Републике Српске.
Садашњи став у вези са Дејтонским мировним споразумом је тростран: Срби га поштују, Хрвати га не поштују у дијелу свог статуса у Федерацији БиХ, а Бошњаци свим силама иду у правцу унитаризације, или како кажу успостављања високо децентрализоване унитарне државе, а садашњи Устав сматрају кочницом даљег напретка БиХ. Своје дјеловање Бошњаци су усмјерили у правцу слабљења ентитета, а кроз неуставно дјеловање ОХР-а.
Елем, шта је то Дејтонски мировни споразум заправо овим просторима донио? Он је ограничио суверенитет Републике Српске, окторисао Устав и земљу претворио у несрећни протекторат ОХР-а.
Ипак, скоро 30 година касније Дејтонски споразум, посебно Дејтонски устав, због своје правне природе, има своју функцију и не представља пријетњу по Републику Српску.
Дејтонски споразум је међународни уговор чије су стране, односно потписнице – РБиХ (која је заступала Бошњаке), Република Хрватска (која је заступала Хрвате), СР Југославија (која је заступала Србе), и свједоци: ЕУ, Француска, СР Њемачка, Руска Федерација, Велика Британија и САД.
Он, као акт међународног јавног права, по својој природи је универзалан, дефинисан Бечком конвенцијом о праву међународних уговора, те уједно представља и мировни споразум (Општи оквирни споразум за мир у БиХ).
Подсјетимо да је БиХ на принципима самоопредјељења Републике Српске створена системом агрегације, односно спајањем двије државе. Дакле, Република Српска је унијела свој суверенитет у конфедералну, сложену и мултиетничку БиХ, а која је на концу једна несрећна и неуспјешна држава, јер не само да је грађани не осјећају као своју, него је и, упркос међународном признању, ограниченог суверенитета због ОХР-а.
Данас је већина анекса Дејтонског општег оквирног спразума за мир конзумирана, и то у дијелу анекса један, два и три, те Анекса шест, док је Анекс четири још активан, а Анекс 10 посљедњи пут имплементиран је закључно са Валентином Инцком.
Свакако да би Анекс четири, односно Устав БиХ, требао да постане дио унутрашњег права, по парламентарној процедури како је и предвиђено у Члану 10, уважавајући Амандман за Дистрикт Брчко.
Дакле, судбина Дејтонског устава је одредива. Могуће су и његове измјене, али само ако се у духу унутрашњег повјерења и уставних процедура сагласе конститутивни Срби, Хрвати и Бошњаци. Одмах се мора искључити могућност промјена које су супротне самом бићу заједнице, које би нарушиле унутрашњи баланс, федералне односе, етно-ентитетску основу, равноправност конститутивних народа и грађана.
Уколико би се опредијелили за поступак укидања Дејтонског устава појавила би се потреба за креирањем новог акта, јер би се у том случају формално угасиле све одредбе Дејтонског мировног споразума.
Процедура гашења Дејтонског устава, о којој нисмо довољно разговарали, дефинисана је Конвенцијом о уговорном праву из 1969. године: Члан 28. принцип Пакта сунт серванда („Уговор се примјењује како је договорен“), Члан 62. Ребус сиц стантибус („Престаје да дејствује“) који могу да користе стране потписнице усљед промјене околности.
Дакле, три су могућа исхода у вези са Дејтоном, посебно његовог Анекса 4: одржавање у животу и наставак дјеловања оваквог Дејтонског устава, креирање новог устава али само уз сагласност три народа, или враћање на пређашње стање, самосталност Републике Српске као трећа опција.
Уколико би се Република Српска опредијелила на самосталност, односе са Хрватима и Бошњацима би могла рјешавати кроз Вашингтонски споразум.
Право народа на самоопредјељење изричито утврђују многобројни међународни акти. Међу првим таквим међународним актима је Резолуција Лондонског конгреса још из 1896. године, затим Програм Интернационале из 1903. године, као и Повеља Уједињених нација из 1945. године која је озаконила право на самоопредјељење.
Генерална скупштина и Савјет безбједности Уједињених нација 1976. године донијеле су пакт о економским, социјалним, политичким и другим правима у коме се, већ у првом члану, утврђује право народа на самоопредјељење.
Подсјетимо се да је Устав Српске Републике БиХ 1992. године дефинисао правце развоја Републике Српске полазећи од неотуђивог и непреносивог природног права српског народа на самоопредјељење, самоорганизовање и удруживање, на основу кога слободно одређује свој политички статус (Преамбула Устава).
Међутим, не смијемо изгубити из вида да свако право познаје и своја ограничења, па су тако ограничења права на самоопредјељење: питање безбједности, цјеловитости државе, цјеловите заштите људских права, и могућности спровођења референдума који би био прихваћен од свих.
Дакле, у свим могућим варијантама, у наставку егзистенције Дејтонског устава или његовог евентуалног стављања ван снаге, Република Српска има капацитет да заштити народ, она има државотворну снагу и легитимно право да постоји у државном уређењу које сама одреди, као што то имају и други народи у БиХ.
Република Српска и грађани Републике Српске немају намјеру да одустану у борби за очување Републике Српске, стога ћемо повести озбиљан и аргументован разговор о судбини Дејтона.
Такође, санкције уведене дјеци предсједника Републике само појачавају патриотски осјећај припадност и потребу за самоопредјељењем, јер нема дилеме код српског народа – слобода једнако је Република Српска.