У Градишци је обиљежено 27 година од егзодуса српског становништва са подручја западнославонских општина у акцији хрватске војске и полиције „Бљесак“.

Судбина српског становништва које је протјерано из Западне Славоније, опомена је Републици Српској, да бескомпромисно чува слободу, поручила је предсједница Српске Жељка Цвијановић.

Кућа срушена, стан одузет. Породица Драгане Окљеше поријеклом из Липика, ништа није остварила у Хрватској. Данас Драгана живи у Лакташима. Слике из дјетињства не би пожељела ни непријатељу.

– Те 1991. имала сам непуних 10 година. Слике које сам тада прошла су страшне, непожељети ником, ни непријатељу. Задњи пут сам била тамо прије неколико година. Тамо више ништа нема. Моја кућа је срушена, стан одузет. Ништа нисмо остварили у Хрватској. Моји другари који су православни расути су по цијелом свијету, а католици , изабрали су своју страну – рекла је Окљеша.

Срба из Западне Славоније има свуда, осим у мјесту рођења. Највише их је у Србији, Српској, али стигли су и до далеке Аустралије, Аргентине, Исланда.

– Књиге кажу да Срби у западној Славонији постоје 700 година. Након свих ратова, никад и нико од Срба ништа није наслиједио, увијек смо прогањани и убијани и ово је први рат гдје смо спасили животе, иако смо остали без територије – истакао је Крста Жарковић предсједник Удружења протјераних Срба из западне Славоније.

Против Срба из западне Славоније, којих је било око 15.000, те 1995. године кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага иако је ова област била под заштитом УН. Управо снаге УН, на вријеме упозорене од хрватских генерала, повукле су се препуштајући своје штићенике на милост и немилост агресору.

Ово је била брутална акција етничког чишћења у којој је 15.000 људи измјештено за три дана, поручила је предсједница Српске Жељка Цвијановић.

– Све то је је пратило материјално страдање, рушење вјерских објеката, цивилних објеката, при чему се види јасна намјера да се затре траг да су ту некада живели Срби, да су био шта имали од своје имовине, почевши од те имовине и црквених објеката. Оно што је најтрагичније било је највише страдања током избјегличке колоне, а да се све то дешавало у амбијенту да су УН требале да обезбиједе мир и заштити цивила – рекла је Цвијановић.

Она је изразила задовољство јер је Српска уз Србију постала сигуран и стабилан дом за људе који су прогнани кроз акције као што је „Бљесак“, „Олуја“ и друге, које су дјело хрватских паравојних снага.

Градишка и њени грађани први су, прије 27 година отворили своја врата, душу и срце протјераним Србима из западне Славоније, који су под страшним притиском и нападима хрватске војске и полиције током акције „Бљесак“ морали да траже спас на десној страни ријеке Саве. Према „мосту спаса“ , сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци.

– Наше је опредјељење да останемо отворени као град и као Република Српска за све људе добре воље ,али не можемо да заборавимо страдање тих невиних људи, али што је још горе, нико није одговарао за страдање. Ипак морамо да будемо отворени за сарадњу – поручио је Зоран Аџић градоначелник Градишке.

Од 1991. до 1995. године у западној Славонији страдао је 1.241 Србин, а само у акцији „Бљесак“, од 1. до 4. маја 1995, погинуло је њих 283, од којих 114 цивила, 56 жена и осам дјеце до 14 година. Сви подаци познати су и Хашком тужилаштву. Међутим, истрага за ове злочине никада није отворена, нити је Савјет безбједности Хрватској увео санкције зато што је као чланица УН-а извршила агресију на заштићену зону.