Професор уставног права Синиша Каран изјавио је Срни да је суштински важна истина да БиХ нема своју имовину и да сва природна и јавна добра која се налазе на територији ентитета искључиво њима и припадају.
У контексту оспоравања Закона о непокретној имовини која се користи за функционисање јавне власти, Каран је нагласио да се овим законом регулише својина на непокретној имовини која служи као средство вршења и спровођења јавне власти, а коју користе субјекти који врше ту власт од потписивања Дејтонског мировног споразума и непокретна имовина која се сматра власништвом субјеката јавне власти по сили закона својина је тих субјеката.
– Према томе, БиХ има имовину на кориштењу и располагању на територији Републике Српске само онолико колико јој Српска уступи – појаснио је Каран.
Он је рекао да све активности бошњачке политичке елите, у сарадњи са деструктивним дијелом међународне заједнице изнова по ко зна који пут, покрећу нови талас притисака да се свим средствима дође до укњижавања имовине у корист БиХ.
– И ми по ко зна који пут њима понављамо: БиХ нема имовину! Има је само онолико на кориштењу и располагању на територији Републике Српске колико јој Српска уступи“ -навео је Каран.
Прије свега, истакао је он, треба рећи да је Република Српска у процесу стварања новонастале државне заједнице БиХ, унијела свој укупни државноправни, али и капацитет своје имовине.
– У контексту `пријетњи` Уставним судом БиХ, питање имовине, односно државне имовине није уставно питање, нити је то надлежност Уставног суда. Уставни суд има једино надлежност да одлучује у уставним споровима – указао је професор уставног права.
Он је подсјетио да је у основи спорова у претходним предметима – Одлука високог представника којом се доноси Закон о привременој забрани располагања државном имовином БиХ /2005. година/, Одлука Уставног суда БиХ број 1/11 од 13. јула 2012. којом се испитивало да ли је Република Српска имала уставну надлежност да донесе Закон о статусу државне имовине која се налази на територији Републике Српске и под забраном је располагања, Одлука Уставног суда БиХ број У 8/19 од 6. фебруара 2020. године /пољопривредно земљиште/, Одлука Уставног суда БиХ број У 9/19 од 6. фебруара 2020. године /унутрашње воде/ – било питање да ли имовина коју уређују имовински закони Републике Српске представља државну имовину и да ли је само БиХ ниво може регулисати.
Према његовим ријечима, Одлука У-1/11 у великој мјери се ослања на Споразум о питањима сукцесије бивших југословенских држава из 2001. године. Међутим, Споразум о сукцесији потпуно је ирелевантан за питање подјеле државне имовине између ентитета и БиХ.
Међутим, додао је он, Устав ни на који начин не упућује на то шта се сматра државном имовином. „‘Државна имовина'“ се не помиње уопште, ни тим ни било којим другим називом. Дакле, не постоји уставни основ за утврђивање да ли је предметна имовина државна имовина, па према томе Уставни суд нема и није ни имао надлежност да одлучује о овом питању“, истакао је Каран.
Уставном суду, подсјетио је он, никада није дата ни надлежност ни овлашћење да одлучује шта јесте, а шта није „јавно добро“, а тврдња Суда да има такво право јесте неуставан покушај преузимања овлашћења законодавне власти.
Он је оцијенио да је посебно опасно што се Уставни суд сматра надлежним да утврђује да ли је нека имовина државна.
– Наглашавамо кључну одредницу дефинисану Уставом БиХ која говори да државна имовина спада у надлежност ентитета /генерална клаузула или пресумпција надлежности у корист ентитета/ као кључно обиљежје федералног принципа подјеле надлежности у свакој сложеној држави у свијету па тако и у БиХ. Међу набројаним питањима које спадају у надлежност институција БиХ не налази се ниједно које указује на надлежност над државном имовином. Пошто овлашћење над државном имовином није Уставом `изричито дато` институцијама на нивоу БиХ, у складу са чланом ИИИ(3), надлежност над државном имовином припада ентитетима поновио је Каран.
Он је нагласио да би институције БиХ могле евентуално имати у власништву имовину која се користи превасходно за функције и овлашћења која Устав изричито даје нивоу БиХ, по овлашћењу ентитета.
– И неки други анекси говоре у прилог овој тврдњи. Анекс 9 Дејтонског споразума је споразум Републике Српске и Федерације БиХ о оснивању јавног транспортног предузећа ради `организовања и рада саобраћајних капацитета, као што су путеви, жељезничке пруге и луке, на њихову обострану корист`. Анекс 8 Дејтонског споразума уређује формирање заједничке међуентитетске комисије за очување националних споменика, чији је мандат утврђивање као националног споменика `покретне и непокретне имовине од великог значаја за групу људи са заједничким културним, историјским вјерским и етничким наслијеђем, као што су споменици архитектуре, умјетности или историје, археолошка налазишта, групе грађевина и гробља` – појаснио је професор Каран.
Он је подсјетио да се у Анексу 8 каже: „Ентитет на чијој територији се имовина налази, (а) настојаће да предузме одговарајуће правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере потребне ради заштите, конзервирања, презентације и санације имовине, и (б) суздржаће се од било каквих намјерних мјера које би могле оштетити имовину“.
– Дакле, Анекс 8 Дејтонског споразума јасно предвиђа да ентитети имају искључиву надлежност над питањима која се тичу имовине. Постдејтонска пракса свих релевантних актера у БиХ показује да се подразумијева да државна имовина припада ентитетима. Међународна заједница уважила је и подржала успостављено законодавство и праксу. Међутим, високи представник и одређени чланови Савјета за спровођење мира /ПИК/ касније су промијенили свој став да би удовољили амбицијама водећих бошњачких политичких странака – нагласио је Каран.
Прије свега, додао је он, то су закони које је донијела Парламентарна скупштина БиХ који доказују схватање да државна имовина припада ентитетима.
– Године 1998. одлуком високог представника донесен је Оквирни закон о приватизацији предузећа и банака у БиХ /`закон о приватизацији`/. Дана 19. јула 1999. године, Парламентарна скупштина БиХ усваја исти оквирни закон. Битне одредбе овог закона гласе: `Стога, Парламентарна скупштина БиХ доноси овај закон изричито признајући право ентитета да приватизује предузећа и банке смјештене на његовој територији, а која нису у приватном власништву, и да му припадну приходи који се тиме остваре у складу са прописима које усваја парламент ентитета` – рекао је Каран.
Он је додао да је 2007. Уставни суд БиХ подржао уставност одредби наведеног Закона о приватизацији и том приликом Уставни суд одбацује тврдње да Закон о приватизацији, уважавајући право ентитета да приватизују имовину на својој територији, крши својинска права БиХ.
– У коначном сматрамо да је ово изнова покушај преобликовања мултиетнички сложеног, федералног облика државног уређења БиХ у правцу унитаризације кроз процес мајоризације. И грађанин /Кристијан/ Шмит се намеће силом као и сви претходни високи представници код којих је разлика била само у томе ко је од њих више успио да наметне својих неуставних и антидејтонских одлука. Неуставна трансформација уставне структуре БиХ води се већ 27 година, а пренос надлежности води ка њиховом циљу – унитарној БиХ. То је експеримент који неће успјети, јер раде против Устава и Дејтонског споразума, те против воље конститутивних народа – поручио је Каран у изјави за Срну.