Жељко Комшић, потпуно заслијепљен бошњачком политиком доминације коју назива „грађанском“, постаје њихов најоданији гласноговорник мислећи да ће као припадник /не представник/ хрватског народа дати легитимитет тим процесима, истакао је професор уставног права Синиша Каран.

Каран је навео да је посљедњи у низу Комшићевих „грађанских“ /пробосанских-пробошњачких/ иступа његово тумачење пресуда „Сејдић-Финци“ и „Зорнић“ по принципу што је баки /Комшићу/ мило, то јој се и снило!

Он је подсјетио да је нелегитимни, самопредстављајући хрватски члан Предсједништва изнио став да је одустајање од концепта конститутивности у БиХ, међународна обавеза БиХ, која је потврђена пресудама Европског суда за људска права, поготово у пресудама „Зорнић“, као и „Сејдић и Финци“.

– Ова опасна теза, одјевена у „демократско“ рухо је концепт политике доминације, дестабилизације, опасне политике превласти, рушилачке политике. Политика доминације мора знати да је конститутивност кључни, есенцијални, генерички, конституционални елемент као кровно, опште и највеће начело и идеја једине могуће повезнице три народа /носиоца суверенитета/, територијално одређени у два ентитета – указао је Каран.

Он је појаснио да је ово начело уставна норма највеће снаге, примарна, доминантна, обавезујућа, начело свих начела.

– Подсјећам да се Европски суд за људска права, пресудама „Сејдић-Финци“, „Зорнић и Пилав“ бавио примјеном члана 14 у вези с чланом 3 Протокола број 1 који се односи на немогућност апликаната да се кандидују на изборима за Дом народа БиХ, као и одредбама члана 1 Протокола број 12 због немогућности апликаната да се кандидују на изборима за Предсједништво БиХ – прецизирао је Каран za Срну.

Он је додао да је Суд донио још једну пресуду /“Пударић против БиХ“/ у вези с правом на кандидатуру за члана Предсједништва БиХ из реда српског народа с територије ФБиХ.

Каран је навео да се, према Уставу БиХ, Предсједништво БиХ састоји од три члана: једног Бошњака и једног Хрвата, а сваки од њих се непосредно бира са територије Федерације, и једног Србина, који се непосредно бира са територије Републике Српске.

– Комшић, на свој „грађански“ начин покушава ове пресуде контекстуалним полуслијепим читањем представити као темеље неке нове замишљене плуралистичке, мултикултуролошке етничности /доминације већинског народа/ не наводећи кључно одређење и тих судова у наведеним предметима да, не само да не искључују конститутивност, него ово начело додатно јачају констатацијом да је ријеч о уставном надначелу, надкровљујућем начелу – принципу Устава БиХ – појаснио је Каран.

Према његовим ријечима, и професор /Радомир/ Лукић је коментаришући Комшићеве наводе и позивање на ове пресуде с циљем да БиХ одустане од конституитвности навео да пресуда „Сејдић-Финци“ не тражи елиминацију начела конститутивности, које је једини темељ који обезбјеђује опстанак БиХ и мир истовремено наглашавајући спорност саме пресуде.

– Ратификација допунског Протокол број 12 Европске конвенције о људским правима од стране БиХ /чије кршење је основ за наведене пресуде/ је проблематична, непотребна са више аспеката, непримјерена друштвеним околностима у којима је прихваћена. Ратификацијом Протокола број 12, БиХ је сама себи ставила омчу око врата – каже Каран.

Најбољи доказ зашто, није требала ова ратификација је и како истиче, чињеница да је и данас /у непромијењеним односима друштвене и политичке природе/, немогућа примјена и имплементација ових пресуда.

– Са овог аспекта би се могло констатовати да је Суд приликом доношења пресуда имао лоше процјене, намјере, понашајући се правно догматски не уважавајући опште околности настанка БиХ и стварних друштвених односа“, нагласио је професор уставног права – казао је он.

У овом контексту, Каран је подсјетио на пресуду „Сејдић-Финци“ у којој је судија Љиљана Мијовић имала издвојено мишљење /којем се придружио судија Хајиев и Бонел/, у коме на најбољи начин наглашава дилему да ли су власти БиХ биле у потпуности свјесне могућих посљедица ратификације свих протокола на текст Конвенције у тренутку када су ту ратификацију и извршиле.

– Посебно истиче да је Дејтонским мировним споразумом конституисана БиХ, сачињена од два ентитета, док се у преамбули Устава констатује да само Бошњаци, Срби и Хрвати чине конститутивне народе, а друге етничке групе које нису учествовале у оружаном сукобу оставља по страни. Рјешавање њихове правне позиције, наглашава Мијовић, као изузетно осјетљиво питање, остављено је за нека мирнија и политички мање осјетљива времена. Структура државне власти је била једино могућа кроз принципе политичког компромиса постигнутог мировним споразумом, успостављање механизма равнотеже, као и спречавања превласти било којег народа у процесу доношења одлука, кључни су аргументи наведеног издвојеног мишљења, актуелног и данас – навео је Каран.

Професор Каран је подсјетио и на сегмент издвојеног мишљења судије Бонела који се пита „… да ли су права двојице апликаната да се кандидују на изборима тако неограничена и приморавајућа да пониште мир, сигурност и јавни ред…“ мислећи при томе да се тиме може нарушити Дејтонски мировни споразум као рјешење постигнуто дуготрајним и упорним преговарањем између конститутивних народа, истовремено подсјећајући да ова пресуда нарушава Дејтон као међународни споразум и поставља питање да ли то може урадити било који суд.

– У БиХ је неопходно очувати мир и стабилности, а то је могуће само уз уважавање женевско-њујоршких основних договорених принципа у којима је конститутивност надначело, принцип и уставна норма, оквир могућег – супротан принципу доминације као оквира немогућег – закључио је Каран.