Бакир командује већином судија у Уставном суду БиХ који експресно рјешава његове будаласте захтјеве, а управља и Тужилаштвом БиХ. Поступајућем тужиоцу Марковићу (важно да нема муслиманско име и презиме) Бакир је додао и личног супервизора Дубравка Чампару, сина Авдиног, који је један од оснивача СДА. У предмету „Милорад Додик и други“, који је формиран у Тужилаштву БиХ, саслушавани су чланови Комисије Народне скупштине за спровођење референдума и шефови посланичких клубова као предлагачи одлуке о референдуму. И предсједник РС добио је позив под пријетњом хапшења. Позив је добила и предсједница Владе РС Жељка Цвијановић, чиме је заокружен прогон законодавне и извршне власти Српске. Нека се спреме судије Уставног суда РС, који у референдумској одлуци нису нашли никакво кршење ни Устава ни закона, а онда ће по тој логици прећи на саслушавања око шестсто седамдесет хиљада грађана који су изашли на референдум.

Сулуда агресија на Дејтон
Ово је наставак сулуде политичке агресије на Дејтонски споразум која се спроводи од 1997. године када су уведена такозвана „бонска овлашћења“. Годинама је OHR помогнут страним амбасадама у Сарајеву кршио Дејтонски споразум одузимајући надлежности РС и кажњавајући изабране функционере. Таквом неодговорном политиком, која доживљава кулминацију прогоном малтене цијеле Српске, уништена је могућност смисленог унутрашњег договора о опстанку БиХ.

Дејтонски споразум није само зауставио рат, јер не би садржавао бројне анексе које су потписале РС и ФБиХ. Формалноправно, Дејтонски мировни споразум и његови анекси одређују БиХ као заједницу два ентитета који имају огромну већину надлежности, а БиХ само оне које су таксативно набројане чланом 3. Анекса 4. као Устава БиХ. По Дејтонском споразуму, БиХ је остала територијални оквир у границама предратне СР БиХ као једне од шест република раскомадане Југославије. У дејтонске преговоре ушле су двије, односно три регуларне војске у ентитетима, а Дејтонским споразумом и потврђене анексима 1 А и 1 Б. Зато би се БиХ могла назвати заједницом држава или конфедерацијом. Међутим, ни такву минималну одређеност Дејтонски споразум није додијелио БиХ, чиме је још више наглашен суверенитет ентитета, поготово РС. За разлику од Алијине „Републике БиХ“, коју је Дејтонски споразум и формално укинуо, а стварно није никада ни постојала. Насупрот томе, РС је Дејтонским споразумом потврђен и статус и име.

У тој и таквој БиХ нашао се Бакир Изетбеговић, син Алије и настављач његове политике Исламске декларације, као документа на који се наслања и терористичка Исламска држава у стварању исламског друштва по шеријату. Поднио је апелацију Уставном суду БиХ којом оспорава право РС да слави дан свог настанка – 9. јануар 1992. године. Уставни суд БиХ узео је за право да суди о догађају који се десио прије него што је настала БиХ, које није било до 7. априла 1992. године, када је папирнато призната. Дакле, 9. јануара 1992. године није било никакве БиХ по међународном праву, а поготово није било Уставног суда БиХ са троје страних судија који заједно са судијама Бошњацима из Бакирове СДА прекрајају историју и бришу датуме. Испада да 1992. године и није било 9. јануара, већ да је послије 8. јануара освануо 10. јануар.

Бакирова тачка ослонца
Ко је то од страних спонзора Бакирове политике могао и помислити да ће РС, која је у дејтонске преговоре унијела своју државност – власт, народ и територију, дозволити да јој умишљени и бахати Бакир укида дан рођења. Па то није могао ни Алија, мало паметнији и много важнији од сина који једино има исто презиме. Бакир се прилично погубио и много изгубио. Изгубио је прошле локалне изборе губећи и Зеницу, Велику Кладушу и Сребреницу. Изгубио је утицај у СДА у којој га прегласавају на њеним органима, изгубио је четири посланика у „државном“ парламенту и још ће. Па шта му је онда остало? Једина тачка ослонца му је такозвани савез за промјене у коме су пробосанске странке СДС, ПДП и НДП, како их зову у Сарајеву. У СДС-у и ПДП-у само Говедарица и Бореновић мисле да су предсједници, а не виде да су им утрапили неперспективну имовину. Говедарица у свом лутању формира некакву владу у сјенци или како народ вели – владу у хладу.

Није „такозване“ Бакир узео себи под скуте да би штитили интересе РС, већ да би њима као туђим млатио по српском народу и Српској. Зато је Мирко Шаровић Бакиров најбољи министар, а Драган Мектић инструмент за политичке истраге. Не вриједи што СДС-овци причају да им је наметнут избор Мектића, јер се о таквоме најбоље изјаснио народ у његовом Прњавору. Одувао га заједно са СДС-овим начелником Синишом Гатарићем, који је уз то потпредсједник СДС-а. Када се погледа пробосанско руководство СДС-а, није то само срамота те странке, него и РС. Њима је једини програм мржња и освета према Милораду Додику и СНСД-у. Само због тога их је Бакир узео за своје службенике.

Након одлуке Уставног суда БиХ и прихватања захтјева Бакира Изетбеговића да буде укинут 9. јануар као Дан РС, 29. новембра 2015. одржан је састанак свих политичких странака из Српске. Тражено је да што прије из Уставног суда БиХ оде троје судија странца зато што увијек гласају као и судије Бошњаци. О томе су сви учесници састанка потписали заједничку изјаву (па и Мирко Шаровић) по којој је у року од 120 дана требало донијети закон о Уставном суду без страних судија. Ако такав закон не буде донесен у том року, предсједник Републике је предложио да се сви чланови заједничких органа БиХ из РС аутоматски повуку из Предсједништва, Савјета министара и Парламента, као што је то СНСД урадио 2007. године противећи се одлукама OHR-а. Тада су Никола Шпирић као предсједавајући и два министра у Савјету министара дали оставке, а Небојша Радмановић свој мандат у Предсједништву БиХ ставио на располагање РС. OHR је тада први пут морао устукнути и кориговати своје одлуке. Био је то ударац од кога се OHR никада није опоравио, како је то 2014. године објавио Филип Лерој Мартин, шеф њиховог правног одјељења у својој књизи „Контрапобуњеничка дипломатија – искуства из БиХ“. Тада је БиХ била паралисана и престала да постоји без органа у којима није било српских представника. Данас је другачије, јер Бакирову БиХ јуначки чува такозвани савез за промјене, остајањем у власти ради сарајевских фотеља.

Непристајањем на повлачење из заједничких органа у Сарајеву, странке такозваног савеза за промјене послале су поруку Бакиру – остајемо ти вјерни. Бакир је то потврдио 17. децембра 2015. у интервјуу турској агенцији „Анадолија“, рекавши да су га челници савеза за промјене увјерили да им не пада на памет повлачење из коалиције са његовом СДА.

Да се Срби не сјете, такозвани су пристали да ће размотрити да ли остају у заједничким органима, након 120 дана. Тај рок је истекао 29. марта 2016. године, ево скоро и још једна година, а Бакир је наставио преко одлука Уставног суда БиХ, прегласавањем српских судија, грађанима Српске бранити чак и гласање на референдуму. Сваки дан слушамо како неко од такозваних клепеће нанулама које им је натакао Бакир. Циљ им је заједнички – срушити власт у РС, јер се боје избора 2018. године. Тужилаштво БиХ експресно отвара истрагу против Додика и других иако годинама стоје неизвршене многе одлуке Уставног суда БиХ, па нико због тога не одговара. У Мостару нема избора од 2004. године иако има одлука Уставног суда БиХ, али још нема никакве истраге. Али зато у журби спремају оптужнице против предсједника Републике и предсједнице Владе да би спријечили Милорада Додика и Жељку Цвијановић да учествују на изборима. Због тог и јесте велика журба.