​У Вашингтону је почела конференција коју поводом 20 година Дејтонског мировног споразума организује угледни амерички магзин Форин Полиси ( Foreign Policy) на којој учествује предсједница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић.

Конференцију прати велики притисак бошњачких удружења у Америци који воде кампању против овог догађаја желећи да утичу на организатора да откаже конференцију како Република Српска не би имала прилику да изнесе своје виђење Дејтона, али и будућности БиХ.

Ова конференција је одлична прилика да се разговара о ефектима Дејтонског споразума који су постигнути током 20 година и прилика да се потврди опредјељење поштовања Дејтона.

Република Српска увијек наглашава да управо захваљујући децентрализованој структури земље коју је успоставио Дејтон омогућено да држава функционише у миру ових 20 година.

Организатор конференције Форин Полиси суочени су са  притисцима бошњачких удружења у Америци који су настојали спријечити одржавање конференције  иако су  и представници бошњачких удружења позвани да учествују на конференцији.

У уводном излагању предсједница Цвијановић је истакла да je Дејтонски мировни споразум произвео обавезујуће међународне уговоре чији циљ није био само окончање трагичног грађанског рата, него и успостављање дуготрајне структуре одрживог политичког система у БиХ.

„Двадесет година након Дејтона, важно је не само обиљежити мир који је Споразум донио Босни и Херцеговини, него и поново се обавезати на досљедну примјену политичког система, који је на мудар начин овим Споразумом успостављен, јер у томе, уствари, лежи кључ опстанка и будућности БиХ.

Споразум је уважио реалности, те је и предвидио децентрализовану структуру, која ће гарантовати основне заједничке функције такве сложене уставне архитектуре, али и направити довољно пространу унутрашњу аутономију њених саставних дијелова са јасно разграниченим надлежностима.

Очито су аутори Споразума сматрали да је овакав аранжман неопходан за одржив мир и функционисање такве децентрализоване структуре, која је, у суштини, осмишљена као унија три народа, као и да су аутори, конципирајући Споразум, уважили чињеницу да је велико међусобно неповјерење три народа, које вуче коријен из њихових историјских искустава, кулминирало трагичним ратом, па су и понудили формулу која гарантује мир, али и функционалност која почива на уставном разграничењу.

Без свијести о овим реалностима не би било ни Споразума, нити би било БиХ. Колики су стварни домети функционалности такве уставне структуре није било могуће измјерити, јер је она стално била или оспоравана и опструисана или под притиском да се мијења.

Јасно је да се политички систем, успостављен Дејтонским уставом, темељи на претпоставци да дугорочна стабилност БиХ зависи од ентитета са широком аутономијом и има уграђене снажне уставне механизме заштите сва три конститутивна народа, како би се спријечила дискриминација или повреда интереса једног од стране другог или друга два конститутивна народа. Нажалост, незаконите промјене уставне структуре, које су провели високи представници својим наметнутим одлукама, довеле су управо до оних проблема и девијација које је Споразум настојао да спријечи.

Један озбиљан примјер односи се на Суд и Тужилаштво БиХ. Обје институције наметнуо је високи представник супротно Уставу БиХ, који судску власт даје ентитетима. Суд и Тужилаштво БиХ испољавају образац дискриминације српских жртава ратних злочина, с једне стране, и незаконитог проширења надлежности на ентитетске законе, с друге стране. Правосуђе примјењује праксу ретроактивности закона коју не познаје модерно судство, производећи тако трагичне дискриминаторске посљедице и неједнакост у судским процесима. Све је то толерисала или чак подстицала међународна зaједница, помажући да се на тај начин креира и политичка слика претходног рата путем пресуда правосудних инситуција БиХ, за које су чак и ти странци понекад тврдили да су под бошњачким политичким утицајем.

У настојању да се одбрани интервенционизам високог представника и релативизује страшна грешка која је тим интервенционизмом почињена, брани се, а тиме и задржава нешто што би свака нормална земља пожељела и настојала да отклони или уклони из свог система. Цијена одбране ове девијације је превисока, а плаћају је грађани, као и сам правосудни систем јер је он постао супротстављен принципима на којима би требало да функционише. Тако се пракса коју тај систем производи претворила у правну произвољност и представља удар на струку, удар на правду и правну сигурност, удар на повјерење у правосудни систем.

Поред ових девијација, неконтролисана акумулација институција на нивоу БиХ и потрошња која се за њих везује, довела је до невјероватног расипништва. Како је то констатовано и у извјештајима одређених међународних организација, БиХ је суочена са поплавом нових агенција, од којих многе имају просторије и запослене, али не и јасне задатке, тако да раде мало или ништа, а све то покрива енорман буџет институција БиХ, који је растао како је растао број агенција и административних радника које оне упошљавају.

Данас се с правом можемо запитати да ли смо се одмакли од брижно постављене дејтонске структуре која је требало да гарантује не само мир, већ и институционалну функционалност засновану на јасном разграничењу надлежности? Одговор је „да“. Али ако се запитамо да ли нас је то довело до система који је мање скуп, а више ефикасан, и да ли смо тиме добили већу унутрашњу кохезију, а у крајњем случају, и веће унутрашње разумијевање, онда одговор гласи  „не“.

Дакле, дејтонски устав промовише функционалну власт уз свођење политичког конфликта на најмању мјеру. У вишенационалном уређењу какво је БиХ, постизање консензуса на нивоу државе је само по себи компликовано, али није немогуће онда кад се поштује разграничење надлежности.

Проблем је у томе што се превише експериментисало, вјештачки ометајући уставну структуру да функционише, умјесто да јој је омогућено да покаже колики је обим функционалности који се у оквиру таквог система може постићи. Тим ометањем природне структуре да функционише повећан је раздор и дисфункционалност БиХ или једноставно речено: те незаконите промјене дејтонске структуре и разне интервенције учиниле су БиХ гором, а не бољом.

Зато је данас, двадесет година након Дејтона, јасно како мора изгледати нова реформа: треба се вратити основној дејтонској стзруктури, и разумно и одговорно одредити шта је то друго што уз оно основно дејтонско треба евентуално постојати да бисмо се кретали ка ЕУ.

Гаранција за кретање ка ЕУ није број институција, већ оно што оне раде да би се извршило прилагођавање система. Таква реформа захтијева педантну анализу свег досадашњег  вјештачког централизовања органа супротно Уставу, које је чињено кроз поступке који су увијек више личили на експеримент, него на промишљено поступање високих представника.

О таквом приступу међународне заједнице свједочи и изјава једног бившег британског амбасадора који је рекао да „бонска овлашћења немају никакав стварни правни основ и да су се изродила у међународно политичко блефирање у игри моћи, коју су високи представници узастопно умотавали у правнички језик да би цијела ствар изгледала импозантно и неизбјежно“.

Данас несумњиво можемо извести неколико закључака: Дејтонски Устав остаје једини оквир који гарантује опстанак БиХ. Децентрализована струкура није сметња ни једном процесу, па тако ни процесу европских интеграција. Да бисмо се заиста и кретали ка ЕУ неопходно је ревитализовати дејтонске принципе, а од прегломазне, вјештачки направљене вандејтонске институционалне структуре одабрати само оно што је заиста потребно за кретање БиХ ка ЕУ.

Осим тога, можемо закључити да се данас, двадесет година након Дејтона, нису промијенили разлози и стварност због којих се прибјегло децентрализацији земље приликом њеног креирања, па је стога нереално, непродуктивно и крајње штетно било какво даље експерименисање са сруктуром коју је Дејтонски споразум успоставио“, нагласила је предсједница Владе Републике Српске у Вашингтону.

У току конференције обратиће се предсједник групе Форин Полиси ( Foreign Policy) и главни уредник Дејвид Ротхкопф, политички аналитичар Стивен Мејер, директор Представништва Републике Српске у Вашингтону Обрад Кесић, бивши премијер СР Југославије Милан Панић, бивши амбасадор Сједињених Америчких Држава у БиХ од 1997-1999. године Ричард Каузларич, бивши супервизор за Дистрикт Брчко Сузан Џонсон …