– Референдум као неотуђиво право Српске регулисано је и Законом о референдуму и грађанској иницијативи који је објављен у Службеном гласнику Републике Српске број 42 из 2010. године“, подсјетио је Додик у обраћању на посебној сједници Народне скупштине о расписивању референдума о Суду и Тужилаштву БиХ.

Он је напоменуо да постоје оспоравања права Српске да распише референдум о правосуђу, јер то наводно може расписати само БиХ. – Референдум јесте искључиво право сваког ентитета, јер то право нити је дато, нити припада БиХ, баш онако како је то и у САД – припада државама чланицама, а никако федералним властима на нивоу САД, истакао је Додик.

Он је подсјетио да је то питање добро обрадио академик и стручњак за уставно право Миодраг Јовичић, који наводи да у САД референдум и народна иницијатива не постоје и нису никада постојали у федералном законодавству, али су зато широко примијењени у законодавству држава, са изузетком државе Делавер. Додик је навео да је у појединим државама референдум обавезан за одређене категорије закона, док је у већини осталих факултативан, а да су поједине државе крајем 19. вијека почеле да уводе и народну иницијативу и она данас постоји у 24 државе.

– Академик Јовичић констатује све шире кориштење институције референдума у многим државама, па каже: ‘Поље примјене референдума током времена се непрестано ширило – почело се са уставом, прешло на законе и завршило на чисто политичким питањима, навео је Додик.

Он је додао да то потврђује и брошура „Приказ америчког државног уређења“, издање Канцеларије за међународне информативне програме при Државном секретаријату САД, која се може добити у америчкој Амбасади у Сарајеву, а у којој се, између осталог, наводи да се гласачи могу послужити референдумом да би „одбацили закон који је већ одобрен од државних законодавних тијела“. – Зашто оволико говоримо о америчком Уставу? Зато што је стручна и научна јавност неподијељеног мишљења да је Устав БиХ умногоме копија америчког Устава, јер су га писали амерички правници у Дејтону. Видљиво је то по бројним одредбама које су скоро дословно преписане из Устава САД као сложене државе са великим правима држава-чланица и врло ограниченим правима федералне власти САД, истакао је Додик.

Он је у вези с тим истакао да је свих ових година, неправним интервенцијама високог представника и разним притисцима, дошло до стварања „антидејтонске БиХ, правог мастодонта који узима од ентитета новац, а сва одговорност за економско-социјално стање остаје ентитетима“. – У периоду од 2000. до 2015.  институције БиХ су пореске обвезнике у БиХ коштале нешто мало мање од 16,4 милијарди КМ, односно пореске обвезнике Српске приближно 5,4 милијарди КМ. Управо онолико колико износи укупни јавни дуг Републике Српске, истакао је предсједник Српске.

Додик је додао да је колико су и којом брзином настајале нове институције на нивоу БиХ можда најлакше примијетити кроз буџет институција који је 2000. године био око 280,95 милиона КМ са двадесетак буџетских корисника, док буџет за ову годину износи око 1,564 милијарди КМ распоређених на око 100 буџетских корисника. Говорећи о ефектима наметнутих закона о Суду и Тужилаштву БиХ, Додик је рекао да је за 12 година постојања Високи судски у тужилачки савјет грађане БиХ коштао око 75,73 милиона КМ, односно грађане Српске око 25 милиона КМ, док се број запослених повећао са нешто више од 30 на 104.

Он је додао да је тужилаштво БиХ до данас потрошило скоро 91 милион КМ, односно 30,03 милиона КМ новца који припада Српској. Напоменуо и да је институцијама БиХ на терет Српске са Рачуна јавних прихода УИО БиХ од 2005. до данас дозначено око 2,085 милијарди КМ, док је од прикупљене РТВ таксе на подручју Српске у периоду од 2005. до ове године у корист јединственог јавног РТВ сервиса БХРТ дозначено 105,4 милиона КМ. Он је подсјетио да је НС РС у прошлом сазиву, 13. априла 2011. године, одржала четврту посебну сједницу и расправљала о недјеловању Суда и Тужилаштва БиХ разматрајући Информацију о истраживању и процесуирању ратних злочина и тражењу несталих лица.

– И данас, 20 година након завршетка рата, стално је настојање да се оспори уставноправни положај Српске који јој припада по Дејтонском споразуму. Ми само тражимо да се поштује Дејтонски Устав БиХ и разграничење надлежности између ентитета и БиХ, напоменуо је Додик.

Он је упозорио да упорно оспоравање и кршење Дејтонског споразума од дијела међународне заједнице кроз наметање уставних амандмана на уставе ентитета, наметање закона, смјене изабраних званичника од високог представника, одржава сталну нестабилност и нерационалност нефункционалних органа на нивоу БиХ. Предсједник Српске је подсјетио да, када је ријеч о карактеру протеклог рата у БиХ, не постоји слагање међу народима у БиХ, наводећи да је за Српску, као и за бројне међународне институције, то био грађански рат.

– То никада није прихватила бошњачка страна која тврди да је у питању агресија Србије, понекад кажу и Хрватске на БиХ, уз геноцид и не само у Сребреници. Морам рећи да је таква пројекција бошњачке стране постављена још на самом почетку рата, да би кроз статус нападнутог и ако не једине, онда највеће жртве, себи прибавила права на једину истину о рату и највећа права на уређивање заједничке државе након рата, без обзира што то није било тако, истиче Додик.

Он је додао да је „прича о агресији“ била и на сједници крњег Предсједништва БиХ од 4. маја 1992. године, када је уз тезу о агресији Абдулах Коњиција из СДА тражио да се то прогласи и геноцидом. – Дакле, прије било каквих ратних дејстава и злочина са српске стране, одмах се даје квалификација: агресија и геноцид. То је био основ за дјеловање, притиске и уцјене које је бошњачка страна свих ових година користила према западним земљама, понајвише према САД, да им удовоље у послијератном стварању унитарне државе и одузимању надлежности Српској, истакао је Додик.

Он је оцијенио да је у том плану, чији је зачетак на почетку рата, важна ставка одређивање карактера рата у БиХ.

– Ратна пропаганда која је означавала Србе као злочинце, а Муслимане-Бошњаке као жртве, тражила је судске потврде. Зато је било потребно измислити правосуђе на нивоу БиХ, супротно уставним рјешењима из Дејтонског споразума, наглашава предсједник Српске. Он је упозорио да, на основу пресуда, бошњачка страна путем притиска на међународну заједницу жели одузети Републици Српској она права која је унијела у државну заједницу која је настала у Дејтону 1995. године, под називом „Босна и Херцеговина“.

ДВИЈЕ ФАЗЕ НАМЕТАЊА ПРАВОСУЂА НА НИВОУ БиХ

Предсједник Српске Милорад Додик истакао је да је процес наметања правосуђа на нивоу БиХ ишао у двије фазе – прва је застрашивање изабраних функционера, а друга оснивање одјељења за ратне злочине у Суду и Тужилаштву БиХ са страним судијама и тужиоцима, а у функцији подржавања „бошњачке истине о агресији и геноциду“.

Навео је да је прва фаза – застрашивање изабраних функционера, садржана у разлозима за наметање Закона о Суду БиХ одлуком високог представника Волфганга Петрича од 11. новембра 2000. године.

Додик је рекао да као разлог оснивања Суда БиХ, високи представник наводи: „Успостављање неопходних структура на нивоу државе БиХ и ентитета с циљем испуњавања захтјева датих у одговарајућим уставима, укључујући и оснивање судских институција на државном нивоу чиме би се задовољила потреба дата у Уставу, а које би се бавиле кривичним дјелима званичника БиХ почињеним у току обављања службене дужности“.

– Оваква површност и неозбиљност, доказ је ароганције и умишљености и драстичан примјер кршења Дејтонског споразума. Циљ те прве фазе је било дисциплиновање српских и хрватских функционера, кроз смјене, хапшења, затварања и судске прогоне без ваљаних доказа. Застрашивање је била порука и другима шта ће их снаћи ако се буду противили прекрајању Дејтонског споразума и централизацији у корист Бошњака, истакао је предсједник Српске.

Он је подсјетио да су жртве тих процеса били Мирко Шаровић, предсједник РС а потом српски члан Предсједништва БиХ, који је са функције практично отишао у притвор од годину дана, а након судског процеса је ослобођен. Предсједник Српске је нагласио да су оптужница и судски процес били судбина и Младена Иванића, зато што као премијер није „довољно добро припремио сједницу Владе Републике Српске, па је наступила штета по ‘Српске шуме'“.

Говорећи о другој фази процеса наметања правосуђа на нивоу БиХ, Додик је подсјетио да се та друга фаза „правде“ по ОХР-у збила 2004. , оснивањем одјелења за ратне злочине у Суду и Тужилаштву БиХ, са страним судијама и тужиоцима, опет у функцији подржавања „бошњачке истине о агресији и геноциду“.

Рачунало се, каже Додик, да је механизам застрашивања функционера прије свега Срба и Хрвата, успостављен и увијек спреман да по потреби настави са прогонима оних које народ изабере на изборима. Он је подсјетио да су страни тужиоци на крају својих мандата, доносили одлуке о обустављању истрага за ратне злочине, као у случају „Добровољачка улица“.

Када по потјерницама буду ухапшени Ејуп Ганић и Јован Дивјак, истиче Додик, онда се активира Тужилаштво и бошњачке структуре у Сарајеву и траже да их изруче БиХ, да би их онда пустили на слободу.

– Тадашњи предсједник Српске господин Драган Чавић и ја као премијер, поднијели смо 2006. , кривичну пријаву против команданта Петог муслиманског корпуса Атифа Дудаковића, уз бројне доказе и видео снимке који потврђују одговорност за убиства, рушење и паљење цивилних објеката. Тужилаштво БиХ ћути већ девет година. Када Окружно тужилаштво у Бијељини покрене истрагу против Насера Орића, команданта 28. Муслиманске дивизије у заштићеној зони Сребреница, која је њему служила као заштита након бројних злочина, онда Тужилаштво и Суд БиХ преузму, боље речено отму тај предмет и ћуте шест година. Када ухапсе Орића, онда брже-боље се сјете да имају тај предмет код себе и онда траже да се Орић изручи њима, јер тобоже воде истрагу. Онда га пусте, без оптужнице, без суђења, без правде за жртве и њихове породице“, нагласио је Додик, подсјетивши да је јавност небројено пута, свих ових година, приликом помена српским жртвама широм БиХ чула – за ове злочине над Србима још нико није одговарао.

НАМЕТНУТИ „ДРЖАВНИ“ ПРАВОСУДНИ СИСТЕМ ЧИНИ БиХ ЈОШ НЕСТАБИЛНИЈОМ

Додик је упозорио је да измишљени и наметнути „државни“ правосудни систем, БиХ чини додатно нестабилном и још више подијељеном и нагласио да је развијен цијели инструментализовани систем који је у функцији селективне правде и владања БиХ супротно Уставу и законима чиме се крши владавина права као један од постулата демократских и суверених држава.

– Да је намјера била постојање правосуђа на нивоу БиХ, онда би то стајало као изричита надлежност по Уставу БиХ. Баш онако како стоји у америчком Уставу који је био узор ауторима Дејтонског устава БиХ. Наиме, у Уставу САД чланом 3. је прописано: ‘Судска власт Сједињених Држава повјерава се Врховном суду и оним нижим судовима које Конгрес САД може повремено установљавати и оснивати’. Као што се зна, Парламентарна скупштина БиХ нема такво изричито овлашћење, па чак ни она не може установљавати правосуђе и његове институције, све док се не допуни Устав БиХ и тиме створи правни основ, појаснио је Додик.

Он је нагласио да Устав БиХ који је Анекс 4. Дејтонског споразума, у одређивању надлежности БиХ, није одредио правосуђе, па оно у складу са чланом 3.3.а. Устава, припада ентитетима као њихова надлежност. – Тако је и било све док високи представник Волфганг Петрич својом одлуком 12. новембра 2000. није наметнуо Закон о Суду БиХ. На ту Петричеву одлуку, 25 посланика НС РС упутило је захтјев за оцјену уставности Закона о Суду БиХ, са образложењем да правосуђе није предвиђено као надлежност БиХ, навео је предсједник Српске.

Предсједник Српске је оцијенио да је потчињеност, рекло би се чак и снисходљивост Уставног суда БиХ према високом представнику, дала очекивану одлуку – да је такав Закон о Суду БиХ, у сагласности са Уставом БиХ. Уставни суд БиХ, подсјећа он, даље образлаже „Може да се очекује да ће успостављање Суда БиХ бити важан елеменат у обезбјеђењу да институције БиХ дјелују у сагласности са владавином права и да задовољавају услове Европске конвенције у погледу правичних суђења пред судовима и ефективних правних лијекова“. Уставни суд БиХ даље тврди да се успостављањем Суда БиХ „испуњава услов независног и непристрасног трибунала“.

Он је подсјетио да су Одлуку Уставног суда БиХ од 28. септембра 2001. о уставности Закона о Суду БиХ изгласала тројица страних судија и двојица судија из реда бошњачког народа, а неуставним су га сматрали свих четворо судија из реда српског и хрватског народа. Ријеч је о професорима правних факултета – Снежани Савић, Витомиру Поповићу, Звонку Миљку и о Мирку Зовку, бившем предсједнику Уставног суда Републике Српске. Истакао је да је петорици судија који су изгласали одлуку о уставности, једино било важно постојање одлуке за коју ће Бошњаци понављати да је коначна и обавезујућа, јер тако пише у Уставу БиХ.

Знајући да не постоји никакав правни основ за наметања закона, каже предсједник Републике, саставни дио одлуке о наметању закона је и формулација да та „одлука ступа на снагу одмах на привременој основи, све док Парламентарна скупштина БиХ не усвоји Закон у прописаној форми, без измјена и допуна и без постављања услова“.

СУД И ТУЖИЛАШТВО БиХ ГЕНЕРИШУ МРЖЊУ И НЕТРПЕЉИВОСТ

Додик је рекао  да рад и дјеловање Суда и Тужилаштва БиХ генеришу међунационалну мржњу и нетрпељивост, а да је реформа правосуђа у БиХ вођена на погрешним основама и није дала адекватне резултате.

– Пратећи вишегодишњу имплементацију закључака и препорука Народне скупштине Републике Српске о систему правосуђа у оквиру структуралног дијалога, може се констатовати да он није дао жељене ефекте, што је повод реакције највиших институција Српске за расписивање републичког референдума по овом питању“, истакао је Додик и напоменуо да Српска одбацује могућност да се верификују надлежности које су преношене на ниво БиХ посредством наметнутих закона од високог представника, те ствара услове и могућности да се оспори њихово правно дејство на територији Републике.

Додик је затражио од свих институција Српске да обезбиједе свим својим држављанима и грађанима људска права и слободе загарантоване Уставом РС и Анексом четири Дејтонског мировног споразума, укључујући једнако право на рад свих грађана без ограничења било које врсте, као и право на судску заштиту и одбрану, све док високи представник не укине санкције наметнуте на недемократски начин.

Подсјетио је да је Народна скупштина Српске још 13. априла 2011. године констатовала да је рад Суда и Тужилаштва БиХ карактерисан селективним приступом истраживању и процесуирању ратних злочина.

– У погледу правоснажно изречених казни Србима је до сада изречено 1.498,5 /78,5 одсто/ година затвора. На другој страни, Бошњацима је изречено 224 /11,7 одсто/ и Хрватима 188 /9,8 одсто/ година затвора, што укупно чини проценат од 21,5 одсто укупно правоснажно изречених затворских казни, напомиње Додик и додаје да са аспекта доказних средстава и доказивања остаје нејасно шта је то што представља релевантан доказ да Тужилаштво и Суд БиХ процесуирају починиоце злочина над Србима /очигледни докази постоје за Атифа Дудаковића, Сакиба Махмуљина, Насера Орића, Добровољачку улицу, град Срајево и друго/.

– Лица српске националности се процесуирају за најтежа дјела кажњива по међународном хуманитарном и ратном праву као што су злочин против човјечности и геноцид, док с друге стране такве квалификације, иако за то постоје докази, нису присутне у оптужницама за лица других националности, напомиње Додик.

Он је упозорио и на чињеницу да је сталан притисак на свједоке и оптужена лица по питању утврђивања чињеница и свједочења, па су поједина лица правоснажно осуђена на затворске казне због лажног свједочења. Подсјетио је да је Српске одбацила и ретроактивну примјену Кривичног закона БиХ на случајеве почињених ратних злочина, а поготово његову селективну примјену искључиво на припаднике српског народа, наводећи да и сада тражи ревизију свих судских поступака којима су казне затвора за ратни злочин изречене ретроактивном примјеном Кривичног закона БиХ.

Додик је напоменуо и да је, након што је Народна скупштина 2011. године донијела одлуку о расписивању републичког референдума ради изјашњавања грађана о законима наметнутим од високог представника, посебно закона о Суду и Тужилаштву БиХ и њиховој неуставној верификацији у Парламентарној скупштини БиХ, високи представник одмах започео кампању оптуживања и пријетњи, заборављајући да је мандат добио од страна-потписница, па тиме и од Српске. Он је додао да је високи представник за то тражио подршку, али је није добио у међународној заједници.

Напоменуо је да је Руска Федерација заступала став да је референдум у складу са Дејтонским споразумом, те да ни ЕУ није прихватила оцјене високог представника Валентина Инцка, већ је констатовала да је „референдум корак у погрешном правцу“, понудивши дијалог о проблемима у правосуђу.

Додик је навео да је због тога у мају 2011.  прихваћена понуда која је садржана у одвојеним изјавама тадашње високе представнице ЕУ Кетрин Ештон и предсједника Српске, на основу које је отворен структурални дијалог о реформи правосуђа у БиХ, али који за ове четири године није дао очекиване резултате.

– Зато сада враћамо референдумски процес који смо започели 2011. године да би одбранили дејтонску позицију Српске. Сматрали смо и сматрамо да је Српска и тада и сада поступала легално и легитимно, расправљајући о посљедицама дјеловања Тужилаштва и Суда БиХ, као правосудних институција непознатих у Уставу БиХ, нагласио је Додик.

Он је оцијенио да је наметнутим законима и наметнутим Судом и Тужилаштвом, селективном правдом у којој су огромном већином као злочинци били одређени Срби, креирана нетачна слика о карактеру рата у БиХ, а да се такве тенденције настаљају и данас кроз најновије примјер у случају „Орић“. Он је додао да злочини са почетка рата – од Купреса, Сијековца, Добровољачке, Тузланске колоне, Брадине, Братунца – нису никада доживјели чак ни оптужење, а камоли судску пресуду.

– Зато стоји као горка опомена свима и свакоме у Српској приликом помена страдалим Србима – ЗА ОВЕ ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА ЈОШ НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО. Умјесто ПРАВДЕ ЗА СВЕ, добили смо неправду, умјесто истине, добили смо лаж о агресији и заштиту злочина учињених Србима, истиче Додик.

Он је оцијенио да је сувишно и наглашавати да је референдумско изјашњавање демократски механизам изражавања воље грађана, те да га као таквог треба обавезно користити о свим виталним питањима од интереса за РС. Истакао је да је легитимност расправе и аката о референдуму потврђена и тиме што су се високи представник, а још више ОХР, нашли уплашени за своју будућност без владања БиХ. Подсјетио је да у својим коментарима Устава БиХ из 2010. године група уважених правних стручњака констатује да је у одређеним предметима који се тичу овлашћења високог представника „уобичајена пракса“ Уставног суда да се прије доношења одлуке затражи мишљење високог представника.

Додик напомиње да је Уставни суд усвојио жалбу два лица која је високи представник смијенио по кратком поступку и забранио им обављање јавне функције – Милорада Билбије и Драгана Калинића. Додик је подсјетио да је високи представник забранио ревизије његових одлука, те ускратио жртвама кршења људских права сваки правни лијек.

У свом годишњем извјештају за 2003. годину, Хелсиншки комитет БиХ осуђује овај напад на независност судске власти, називајући га још једним у низу примјера „очигледне зависности“ судова од одлука и мишљења међународне заједнице у БиХ и констатује да се „међународна заједница директно уплела у рад правосуђа и очигледно демонстрирала своју намјеру да ‘контролише’ рад суда на најнепримјеренији начин. Он је поновио да је високи представник наметнутим законима створио потпуно нов систем судова и тужилаштава изнад оног који је успостављен уставима БиХ и ентитета.

– До 2000. године нису постојали ни Суд ни Тужилаштво БиХ, и то из два проста разлога. Прво, јер устави БиХ и ентитета задржавају ове судске надлежности за ентитете, који имају своје судове и тужилаштва. Друго, демократски и у складу са уставом изабрани представници БиХ и ентитета нису прихватили ове институције у законом прописаним процедурама, подсјетио је Додик.

Међутим, наводи предсједник Српске, 2000. високи представник узима на себе да грађанима БиХ наметне „државни суд“ тако што једнострано проглашава „Закон о Суду БиХ“, а потом 2002., и овај пут сматрајући да његова ријеч јесте закон, намеће БиХ „Закон о Тужилаштву БиХ“. – Временом, након поплаве нових једностраних одлука високог представника, Суд и Тужилаштво расту и шире се ван сваке правно валидне процедуре, упозорио је Додик.

Додик је закључио да су стране судије и тужиоци у БиХ, који присвајају беспримјеран имунитет, радили уз моћан подстицај да се повинују и удовоље високом представнику или другим страним службеницима који су учествовали у њиховом постављењу и одређивању услова рада и накнаде, док су најзначајнији аспекти судске независности елиминисани.

РЕФЕРЕНДУМ – ЈЕДНА ОД НАЈВАЖНИЈИХ ИСТОРИЈСКИХ ОДЛУКА

Предсједник Републике Српске Милорад Додик оцијенио је да ће доношње одлуке о референдуму о раду Суда и Тужилаштва БиХ бити записано у политичкој историји Српске као један од најважнијих тренутака након њеног оснивања.

– Не смијемо изневјерити будуће генерације које од нас очекују одговорност и зато треба да сви поносно будемо дио овог процеса без обзира на политичке и страначке разлике, као и личне анимозитете. Треба да будемо окупљени око јединственог циља одбране националних и народних права. Ово што данас радимо и радићемо на референдуму односиће се на генерације које нису ни рођене и ако сада пропустимо прилику, пропустићемо да наши потомци имају будућност. Увјерен сам да, уколико Република Српска не очува снагу, за Србе на овим просторима неће бити мјеста. Само бранећи нашу снагу и права можемо да на адекватан начин осигурамо нашу будућност, нагласио је предсједник Српске и истакао да се кључна мотивизација за покретање ове процедуре заснива на доказу да су Суд и Тужилаштво БиХ селективни, што је најбоље видљиво у случају „Орић“ и покушајима да се наметне врховни суд БиХ, што мора да буде бити одбијено, као и постојање ових институција.

Истичући да је поносан што Република Српска и на овај начин показује демократски капацитет, што додатно охрабрује и увјерава у исправност њених ставова, Додик је рекао да право на став мора бити ствар националне одговорности и дио политичког карактера и државне одговорности.

Ако је референдум проблем у Републици Српској и БиХ, нагласио је предсједник Српске, онда то само потврђује чињеницу да ово није истински слободна и демократска земља, већ међународни протекторат, па се референдуму као демократској форми углавном противе странци. Одлука на референдуму ће бити снажна препорука нашим представницима у Парламентарној скупштини БиХ за дјеловање, а наше институције могу оспорити дејство одлука Суда и Тужилаштва БиХ на територији Републике Српске.

Он је поновио да Суд и Тужилаштво БиХ немају уставну основу и дејтонски капацитет, немају сагласности и они су наметнути. Он је рекао да Устав БиХ и Дејтонски споразум једино ентитетима дају надлежност за правосуђе, а БиХ има једино Уставни суд у складу са Уставом БиХ.

– Нажалост, Уставни суд БиХ се претворио у политички суд, проширио своју апелациону улогу и претворио се у суд треће инстанце за редовне правосудне процесе, а требало би да то користи само онда кад је евидентно кршење људских права. Зато треба на нивоу БиХ донијети и Закон о Уставном суду БиХ и тако уредити ову област. Уставни суд БиХ не може да оцјењује акте уставних судова ентитета, јер таква пракса руши политички систем БиХ, истакао је предсједник Српске.

Нормална уставом предвиђена законодавна активност унапријед се осуђује као антидејтонски чин. Референдум је одговор и реакција на правно и политичко насиље које осјећамо као дискриминаторско“, поручио је Додик у обраћању посланицима у Народној скупштини Српске.