Политичке иницијативе

Приједлог за разматрање потпуне демилитаризације Босне и Херцеговине као услова трајног мира

Подијели

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to TwitterSubmit to LinkedIn

Бања Лука 28. јуна 2003.

ДРУГИ САБОР
Савеза независних социјалдемократа

САВЕЗ НЕЗАВИСНИХ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТА
упућује

П Р И Ј Е Д Л О Г
ЗА РАЗМАТРАЊЕ ПОСТЕПЕНЕ ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ КАО УСЛОВА ТРАЈНОГ МИРА

Садашња Босна и Херцеговина утемељена Дејтон-Париским Општим оквирним споразумом за мир, има двије војске и три војне компоненте, што вјерно одсликава ратни сукоб вођен од 1991. до 1995. године. Тиме је задржан статус љуо из тог крвавог сукоба, јер сва три конститутивна народа у својим војскама виде гаранта свог опстанка на простору државе која треба да је заједничка. Садашња војна структура тиме одсликава и међусобно неповјерење које влада у међунационалним односима.

Сматрамо да се међусобно неповјерење када је у питању постојање три војске, не може ни брзо ни једноставно превазићи, имајући у виду сву тежину и жртве непотребног крвавог сукоба. Покушаји који иду ка стварању јединствене војске Босне и Херцеговине, без обзира на добре намјере, немају могућност да елиминишу неповјерење. Заједничка војна доктрина на нивоу БиХ не може дефинисати имагинарног непријатеља и агресора, ван круга држава са којима се Босна и Херцеговина граничи - а то су Србија и Црна Гора и Република Хрватска у којима живи већина - два од три конститутивна народа у БиХ. Да ли је могуће да би нека будућа заједничка војска БиХ могла опстати у случају евентуалног сукоба или би се распала као што је то било са Југословенском народном армијом. Босни и Херцеговини не треба војска за рат, већ за мир. То значи професионалне јединице: за помоћ грађанима у случају елементарних непогода, за деминирање, за мировне операције, за протоколарне обавезе и томе треба прилагодити обуку и бројност састава.

Полазећи од те реалности, сматрамо да је пут изградње међусобног повјерења и кроз постепену демилитаризацију Босне и Херцеговине уз рјешавање материјалног и професионалног статуса војних лица. Овај процес би трајао довољно дуго да се претходно ријеше сва питања која таква одлука повлачи за собом. То би се наслањало и на садашњи процес смањивања војних ефектива у људству и опреми, уз укидање регрутације.

Стога предлажемо да:

Босна и Херцеговина, Србија и Црна Гора и Република Хрватска, истовремено приступе активностима које воде остваривању програма НАТО пакта под називом ПАРТНЕРСТВО ЗА МИР. Активности у БиХ би се водиле као постепена демилитаризација, односно професионализација војске са ограниченим контингентом из сваког народа, без регрутног састава, уз јасне планове и рокове усвојене од органа ентитета и заједничких органа БиХ. Ове активности би довеле до чланства БиХ у Партнерству за мир, односно политичком крилу НАТО пакта. Активности у Србији и Црној Гори и Републици Хрватској требале би ићи испред активности у БиХ, а довеле би ове двије земље до потпуног и пуноправног чланства у НАТО пакту.

Свјесни смо да су политичке реформе и демократизација једини пут који све три земље води у политичку и економску стабилност и да тај пут води и преко Партнерства за мир. Босна и Херцеговина је мала и сиромашна земља, ојађена ратом и економском кризом којој се не види крај, оптерећена страховима које су националистичке странке произвеле као увод у рат. Снаге сукоба су још увијек јаке и чекају прилику да поново могу владати производећи страх од оних других и рачунајући да ће за неки нови рат имати "своје" војске. Ни сва средства која су уложена од стране међународне заједнице у БиХ, нису успјела створити самоодрживу економију која би грађанима обезбиједила запосленост и минимум животне егзистенције. Програм приступања НАТО пакту предвиђа увођење стандарда у наоружање, опрему и обуку војске, што су огромни трошкови који би били проблем и за сређене државе и јаче економије него што је наша. То стање по свој прилици неће се битније промијенити у догледно вријеме, а ни средства која се данас издвајају за војску нису довољна ни за њихове основне и потпуно оправдане потребе. Знатно повећање ових трошкова тешко би било оправдати, па сматрамо да би средства која би се издвајала за стварање јединствене војске по стандардима НАТО пакта требало усмјерити у образовање, здравство, пензије, инвалиднине и друге социјалне потребе становништва. Војни објекти би се одмах могли ставити на располагање локалним заједницама за рјешавање смјештаја избјеглица, за потребе универзитета, за курсеве информатике, страних језика и корисних вјештина за омладину.

Није тешко израчунати колико се може обезбиједити бесплатних ужина у вртићима и школама, колико компјутера купити за цијену само једног тенка. Цијеном за један борбени авион могуће је исплатити бар једну пензију, умјесто топова и ракета могу се купити тоне лијекова за оне који то не могу себи обезбиједити. Питамо се може ли уопште постојати дилема - оружје или економски развој и социјална сигурност. Послијератна Wемачка и Јапан могле су кренути економским развојем и због тога што нису улагали у војску и оружје. Чланство неке државе само у Партнерству за мир, а не и у пуноправном чланству, могло би се тражити за БиХ имајући у виду све њене специфичности. Пуноправно чланство Србије и Црне Горе и Републике Хрватске у НАТО пакту и тиме онемогућавање сукоба међу њима, има већ искуство Грчке и Турске као пуноправних НАТО чланица које су под контролом и спријечене да своје повремене размирице рјешавају ратом. Истовремено то би била и контрола и онемогућавање било каквих аспирација сусједних држава према БиХ.

Смањивања свих војних структура, укидање регрутног састава и увођење професионалног састава, као пут постепене демилитаризације цијеле БиХ, истовремено би значило и трајно одрицање од рата као политике било кога у БиХ.